Ushuaia-fin del mundo, principio de todo

Pozdrav iz Punta Arenasa (PA).

Prvi Chileanski grad na nasem putu, na severnoj obali Magelanovog prolaza i krajnjem jugu chileanske Patagonije, opet smo u Patagoniji. No, ovo nece biti Patagonija vol. 2, tek smo juce stigli, a i PA je samo usputna stanica do nacionalnog parka Torres del Paine (Kule Bola) gde smo planirali trodnevni treking koji je u ovo doba godine moguce izvesti samo ako spavate u prirodi: sator, vrece i te stvari. Malo nelogicno da planinarski domovi zimi nisu u funkciji, ali nema dovoljno posetilaca pa valjda nije profitabilno da neko cuci u divljini dok traje zima.

Vraticu se zato jos malo na Ushuaiu, nezvanicni kraj sveta, gde smo imali nekoliko interesantnih dana. Grad sa magicnim okruzenjem, u zaledju glecerske planine koje se izdizu bukvalno iz mora, odnosno kanala Bigl koji na juznoj strani razdvaja grad i Ognjenu zemlju od grupe ostrva medju kojima je poslednje Cape Horn. Mora, kanali, fjordovi oko Ognjene zemlje, gde su oluje ceste i iznenadne, postali su poslednje utociste za mnoge brodove i stekli mitski status u istoriji pomorstva.

Na nas su se bogovi loseg vremena smilovali i podarili za ovo doba godine izuzetno vreme, sto nam je omogucilo muvanje po okolnoim planinama i gradu. Grad mozda i nije spektakularan, ali ga sama njegova pozicija i mnostvo kuca izgradjenih od limenih tabli cine drugacijim, a samim tim privlacnim. Neke od kuca su siromasne, podsecaju hangare i verovatno i jesu bili hangari, a ima ih i jako lepih i mada su limene to ne umunjuje njihovu lepotu.

Jos jedna od atrakcija samog grada je i zatvor, bivsi zatvor, koji je izgradjen pocetkom proslog veka kada je ovde bilo samo cetrdesetak kuca. Iz centralnog odeljka u polukrugu pruzaju se poput krakova morske zvezde pet dvospratnih paviljona sa malim celijama. Oko zatvora se kasnije i razvio grad (siguran nacin da se nasele nepristupacna podrucija kasarne i zatvori). Zatvor je danas muzej, interesantno postavljen.

U nekadasnjim zatvorskim paviljonima sada su odeljci muzeja koji su posveceni mornarici i istoriji polarnih istrazivanja i avantura, sa lepim maketama brodova cija su imena poznata i slabijim poznavaocima pomorstva; istoriji samog zatvora i njegovih sticenika medju kojima su mnogi poznati zlikovci, ali i politicki zatvorenici iz argentiske istorije. Jedan od paviljona ostavljen je da onakvim kakav je bio kada su u njemu boravili zatvorenici, pust i hladan, natera te da sebi postavis pitanje, kako je neko mogao da prezivi tu duze od nedelju dana?

Ono sto Ushuaiu cini posebnom je priroda. Imali smo dva trekinga, jedan u samom zaledju grada o kome je Buba nesto kratko i pisala, sledeci dva dana kasnije do jezera Esmeralda i Albino glecera koji ga snabdeva vodom.

U prvu setnju smo krenuli jos nesvesni sta nas na planini ocekuju, hteli smo da dohvatimo glecer Martial koji se nalazi na 1200 m iznad grada. Prvi deo penjanja vodio je kroz carobnu sumu, gde je drvece obraslo nekom vrstom parazita (lisaja) tako da izgleda kao da ima svetlozeleno krzno. Grane na drvecu su se cudno uvijale, kao ruke ili iscaseni udovi, na mahove suma postaje gusta i mracna, pravo mesto za vile i cudna bica iz germanske ili nordijske mitologije.

Na kraju sume, bajkovitu sliku razbija celicno telo zicare koja obsluzuje obliznje skijaliste. Nastavljamo uz nju i na kraju ulazimo dolinu izmedju dve veoma strme litice gde se prepoznaje rad glecera. Pocinje penjanje, sneg je prilicno dubok ali nekako guramo, pogled na grad i Bigl kanal postaje sve bolji i bolji, a litica postaje sve strmija. Posle jednog kraceg ravnog dela, beli zid. Napadamo ga, ali posle nekih dve stotine metara penjaja procenjujemo da je suvise strmo i da ce povratak kada se sve to zaledi biti veoma opasan. Visina je oko 850m pogled na dole jeziv, na gore bi se nekako i moglo, ali povratak bez dereza mogao bi biti rizican. Za nas trud nagradjeni smo fenomenalnim pogledom i jos malo planinarskog iskustva, a imali smo i rodjendan i zurili smo na veceru...

Sledecu metu za treking preporucila nam je jedna od radnica u nasem hostelu, Los Cormoranos (Krmorani), jeftino mestasce od lima, spavanje oko 8,5 $, bez mnogo gostiju, ali bilo je tu zaista egzoticnih likova...

Jezero Esmeralda, takodje je ispod glecera. Ovde svaka planina preko 1000m na vrhu ima glecer, a vrhova preko 1000m u neposrednoj okolini grada ima na desetine. Posto je jezero na 20km od grada trebalo je krenuti dosta rano. U Ushuaia-i sunce izlazi tek posle devet, a nas dvoje i nasu cimerku iz sobe, argentinku Loranu (kojoj smo ponudili da nam se pridruzi), taksista je izbacio u 8:30 na mestu gde se sa glavnog puta odvaja sumska staza koja vodi do jezera. Jos je bio mrkli mrak, ali mi smo imali GPS i veru u sebe. Prvi deo staze vodi kroz dolinu haskija, a zasto se ta dolina tako zove imali smo priliku da uvidimo kada je u jednom trenutku oko nas zalajalo na destine pasa. Na srecu bili su vezani, a mi smo se zurno udaljili nasom stazom koja je vec ovde bila pokrivena snegom. Lagano je postajalo svetlije, a dolina u kojoj smo se nalazili puna vode. Staza se gubila u potoku koji se izlio, nekoliko naslaganih stapova trebalo je da predstavlja most, ali bes pomoci jos jednog stapa i nekoliko spustanja cipele u vodu ovaj prelaz bio je nemoguc. Prosli smo nekako sa vlaznim cipelama i usli u sumu koja je bila manje carobna od predhodne, ali je izlazak sunca priredio svoj show i ucinio nam je lepsom. Na izlasku iz sume prostrna cistina i reka koja vijuga sa bezbrojnim krivinama.

Cini vam se da je prelazite vise puta, mada su to gomile drugih recica koje se slivaju sa planine. Ognjena zemlja je puna vode, ne ide joj bas uz ime. Probijanje kroz duboki sneg do jezera i napokon jezero izmedju dve litice gde se opet prepoznaje vajar. Zaledjeno jezero, a iznad njega ogroman masiv sa glecerom na vrhu. Reka Esmeralda iz jezera iznosi vodu, a sa glecera donosi u jezero- jedna masivna cvrsta stena isprecila se na njenom toku i nastalo je jezero.

Nastavljamo uz samu obalu jezera, polako napredujemo ka njegovom drugom kraju i pocetku litice. Prolazimo kroz sumu mrtvog drveca, jezero opet postaje reka. GPS gubi signal, izmedju dve litice smo, karta pokazuje da treba samo pratiti reku. Pratimo je i pocinjemo da se penjemo, prvo lagano, a onda uspon postaje strm sa gomilom odronjenog kamenja oko nas. Sami sebi izgledamo sve manji, a litice sve vece i kao razljapljene celjusti koje prete da se zatvore. Nekoliko stotina metara ostrog uspona i ugledasmo pocetak vecitog leda.

Sa druge strane pogled na jezero i levak koji je formirao glecer u nekom proslom ledenom dobu. Opet smo nagradjeni za trud.

Na povratku vec pomenuti Bogovi poslase sunce u ogromnim kolicinama, bljestavo belilo, skidmo jakne i setamo do "nasih" haskija koje smo ovoga puta mogli i da vidimo.

Dan odmora uz vino, oprostanje od Lorane i gotovo nocni bas ( 5:30) za Chile. Ispratile su nas snezne padavine bogovi sa kraja sveta pozeleli su nam sretan put i lepo vreme u chileanskoj Patagoniji.

U Ushuaia-i imaju slogan: "Ushuaia kraj sveta- pocetak svega"