San Pedro de Atacama

Aklimatizacija

Pustinjska oaza SPdA (San Pedro de Atakama), definitivno turisticka atrakcija Chilea, ali i teska zabit koja bi to verovatno uvek i ostala da nema nezaustavljivog modernog turiste!
Za sada ovim malim mestom dominiraju backpackers-i, verovatno zbog nedostatka modernijih hotela i aerodroma. Ovde nema dvospratnice, osim naravno policijske stanice i crkvenog tornja. Kuce prizemne, vecina verovatno od cigle pecene na suncu, oblozene blatom pomesanim sa slamom. Ulice izmedju njih neasfaltirane, prasnjave sa kamenjem koje izviruje. Uprkos gomili plavusana sa dredovima i bradama, umotanih u sarene bolivijske i peruanske tkanine koji bazaju ulicama oseca se autenticnost mesta, njegova za sada nedirnuta ljustura. Koliko ce to ostati tako, verovatno ne dugo. Nesto slicno videli smo u Dahabu, malom mestu na Sinaju. Posle tri godine kada smo ga opet posetili vec se dosta toga promenilo, turizam je uzeo svoj danak od autenticnosti.
Ali ja vas uvodim u SPdA zbog fudbala. Mozda ga je bilo i previse u ovom blogu, ali red je ukazati postovanje i malim terenima. Ipak smo u Juznoj Americi. Posle nalazenja odgovarajuceg smestaja, o cemu ce Bubs u nastavku verovatno detaljnije pisati, prosetali smo se prasnjavim ulicama i izbili na fudbalski teren. To je jedna ledina prekrivena sa par centimetara mesavine peska i prasine, skromnim tribinama, debelim linijama uredno izvucenim verovatno krecom, nekoliko jednostavnih bifea (koji su naravno nezaobilazni u blizini svakog iole ozbiljnijeg igralista). Na terenu su bila samo dva simpaticna klinca koja su pokusavala da sutiraju svoju loptu po povrsini koju pruza dosta otpora kretanju iste (zahtevno mesto za prve korake). Po broju ljudi oko igralista i nekoliko mladica u dresovima skontali smo da se sprema utakmica. Odlucili smo da je pogledamo, svakako nismo imali pametnija posla nedeljnog poslepodneva u SPdA. Otisli smo po nasu litru piva i da obavimo... zaboravio sam sta, no uglavnom stigli smo nazad na pocetak drugog poluvremena.

Ispod vulkana Licancabur prasina se dize pri svakom pokretu igraca. Pocelo je da gusi i na tribini, kako li je bilo momcima na terenu? Mozda su navikli, ako je to moguce. Utakmica ocigledno zvanicna i ozbiljna. Obe ekipe uredno u dresovima, kao i sudije, tu je i delegat kod koga su se pre pocetka poluvremena prijavljivale izmene. Broj gledalaca sa nama blizu 50, od kojih su neki kada su popili svoje pivo jednostavno otisli. Teren kao sto sam vec opisao, tezak za igru, sto je sa kvalitetom igraca spoj koji je prouzrokovao mnoge komicne situacije i promasaje na odusevljenje publike, ovde je izgleda smeh glavni razlog dolaska na utakmicu.

Posebno bih zeleo da istaknem glavnog sudiju. Za razliku od pomocnih koji su zaista korektno odradili svoj posao uz aut liniju, ovaj debeljuskasti krivonogi gospodin, koji podseca na umornog prodavca sokova sa neke crnogorske plaze, najveci deo vremena proveo je sa obe ruke na struku minimalno se krecuci. Uspevalo mu je da bude poslednji covek (ne racunajuci golmana) na jednoj polovini terena dok je lopta bila na njemu daljem kraju druge polovine.

Na kraju rezultat i nije bitan, nismo ni saznali koja je domaca ekipa, dovoljno je bilo gledati ovaj nesvakidasnji fudbalski mec na 2500m nadmorske visine (bas danas sam procitao da je FIFA zabranila tekme iznad 3000m). Momci su igrali posteno i angazovano i nisam imao nameru da ismevam (ako nekome tako izgleda) nikoga osim glavnog sudije koji je bio mnogo ispod nivoa ostalih aktera utakmice.

Toliko o ovoj nedeljnoj minijaturi u SPdA, kroz ostale cari i dogadjaje sa nekada morskog dna koje se izdiglo visoko sprovesce vas Ljubica.

Aktivnosti

u san pedru de atakami (spda, da pratim missa ali malim slovima), koga u prvobitnom planu nije ni bilo, proveli smo citavih 5 dana i noci. planirali smo 3-4 dana, ali smo ubrzo saznali da autobusi za saltu (argentina) polaze iz san pedra samo utorkom, petkom i nedeljom. kako je nedelja bio dan kada smo pristigli i gledali tekmu, za preostale aktivnosti, a ima ih dosta u okolini spda, utorak je otpao kao opcija za departure....so 5 dana.
prvi utisak dao vam je misa, nemam sta da dodam...

smestili smo se u hotel el florida, rg (rough guide) preporuka, za 10 dolara pp u dvokrevetnoj sobi, maloj, basic definitivno: dupli krevet sa svake strane nocni stolcic, sto i prozor koji takodje gleda u sarmantno dvoriste...soba ima struju- svetlo ali nema struju- napajanje pa nismo mogli ni lap top u njoj (neograniceno) da koristimo. no ova soba u kojoj sada kucam ovaj tekst, u bsas-u ima evo napajanje ali nema zato nocnog stolcica ni stola, a ni wireless mreze, tako da sutra moramo da jurimo neki kafe da postavimo blog. dakle, el florida zadovoljava sve standarde jednog pustinjskog mesta u oazi.

sta se nudi u san pedru? san pedro ima 4970 stanovnika, pise na ulazu u grad, vecina se pretpostavljam bavi turizmom i/ili trgovinom. svaka druga kuca u ulici je ili turisticka agencija ili hostel ili restoran(cic) ili minimarket ili radnja sa suvenirima. turisticke agencije vam nude uglavnom jednodnevne ture u pustinjske doline, u slanu pustinju atakamu juzno od spda i njene atrakcije (slana jezera, flamingosi i belina) ili na termalne izvore i gejzire u planinama severno od grada. kostaju od 8-45 dolara, u zavisnosti gde vas vode, koliko daleko i na koliko dugo. najskuplje su ture na okolne vulkane koje mogu da budu i dvodnevne i kostaju oko 80 dolara. iako nam je bilo jako privlacno da se penjemo na vulkan s obzirom da se radi o visinama preko 5500mnv, to bi zahtevalo i vise novca od same ture, jer vam je za to potrebna aklimatizacija, odnosno da prvo nekoliko dana pre samog uspona odete na neke nize visine, dakle da odradite neke pripremne ture. takodje, skoro svaka kuca iznajmljuje biciklove i daske za bording po pesku, takozvani send bording. bike ceo dan 10dolara, bike i daska za pola dana takodje 10 dolara.

sta cemo mi? sve ne moze, a mi bismo svasta...odmah smo znali da cemo da idemo u valle de luna, najjeftiniju turu, to svi idu, da malo opipamo puls pustinji i agencijama i da cemo bar jedan dan ici biciklovima na send bording. kao sto rekoh odustali smo od vulkana brzo, ali nam je zato milisav umesto tog uspona smislio drugi, pripremio jednu drugu, znatno jeftiniju samoubilacku turu. uspon biciklovima, putem ka argentinskoj granici koji se prema karti penje sve do vrha na 5600mnv (ispostavice se da put ne vodi bas tuda)...tamo, pokazuje mi miss, kod onog vulkana vidis put...vidim, jedva se nazire put koji se jasno penje od ravni san pedra do platoa, koji, objashnjava mi milisav, je bar na 4000mnv, s obzirom da je vulkan ~5900mnv, eto bar tamo da se popnemo....pa onda gleda u kartu pa meri kilometre, sve do vrha ima bome cirka 45 km....idi bre misse....ne idem ja! i tako sam vikala da ne idem dok nismo krenuli...ustvari dok vece pre nismo iznajmili bajkove...uzalud su nas mestani upucivali na lakse i more touristic voznje, ne!
toga, nama cetvrtog dana, ne mogu da kazem da smo ustali pre svih u san pedru, jer svako jutro u 4h polazi tura na gejzire (taj ekstrem smo fala bogu propostili, kazu da se stigne gore na 4000mnv jos oko 6h dok je jos mrak i da je temperatura od -8 do -16 zavisi od dana), ali pre vecine i rano dovoljno da napravimo sendvice, i krenemo pre 9h....prvih 15km je islo sasvim fino i manje vise brzo, popeli smo se stotinak metara, a onda nam se planina zalepila za face, prebacili smo u najmanju mogucu brzinu i nastavili da pedaliramo laganica. put nije previse prometan, u odlasku nas sustizu samo kamioni koji idu ka argentini, poneki dzip i motorash, iz suprotnog pravaca ih nema, tek ce se sredinom dana pojaviti prvi shleperi, oni sto su toga jutra krenuli iz argentine...gps je polako poceo da pokazuje sve veci altitude 2500, 2600, 2700....3000mnv i 21km u duzunu.

nesto malo pre toga smo imali pauzu za sendvic i bananu a od tada smo se kretali po sistemu 3km pa pauza 3 km pa pauza, zatim 2km pa pauza jedno 2 puta i na kraju vec posle 1,5km pauza....na svaki kilometar, popnemo se stotinak metara. zestok uspon, vazduh se tesko dise, nisam ni bila svesna sta mi je tacno, vidim da sam spora, to mi je prirodno pod takvim usponom, ali ne mogu a da ne stanem, bas moram da stanem! kako me je miss kasnije podsetio na neke nase uspone, slicne tezine, ali na manjim nadmorskim visinama, shvatila sam da je potreba za pauzama ipak dosla od visine. ne od nagiba. i tako posle 4 i po sata pedaliranja i sat odmora nasli smo se na skoro 4000mnv. to je bio, da tako kazem, lokalni maksimum, dalje je put krenuo nizbrdo, da bi se vrlo brzo kasnije nastavio penjati, ali doba dana i fizicko stanje zaustavili su nas na tih 3948mnv (di ces da se spustas pa opet penjes....pusti...)....ali, s obzirom da moj gps trenutno pokazuje -29mnv a ja nisam u moru, mozda je ono i bilo 4000mnv, samo sto ovaj pojma nema, xexexe. vremenski uslovi rekla bih da su bili idealni, dan potpuno vedar, suncano, ali posto je godisnje doba zima, da sunca nema bilo bi hladno. kada stanemo, nije toplo. za spust se navlacimo dobro, bice brzo, ne prebrzo, ipak su to iznajmljeni bajkovi, ko zna kakve su im kocne i amorti....taman smo krenuli poceo je da duva vetar u prsa, ipak sve je dobro samo kad ne moras da vrtis...i tako sve do onih polslednjih 15km kada nizbrdica vise nije bila dovoljna da nas nosi protiv snaznog vetra. postalo je bas toplo, skidamo se i ponovo pedaliramo, sada uz vetar....bas nije morao....pobedjujemo i njega i stizemo u san pedro....

dva dana kasnije autobus za saltu popece se na nas cilj za nekih 40 minuta, ni njemu nece biti lako da se penje tuda, ali popece se i na blizu 5000m. (ne na vrh kako je ucrtano na karti). tu negde izmedju 3-4-5 hiljada vozace nas dugo, pustinjski predeli na tim visinama stvarno su impresivni, zaledjena jezera, pescani vrhovi, poneke stene, poneki zbun, nesto trave a onda stepe, stepa posuta solju, pa salar (slana pustinja) sav beo...

onda dolina kaktusa, oooooogggromni kaktusi po stenovitim planinama, njih bezbroj i sami oni stanovnici su ovog surovog predela....u sumrak poslednji uspon na 4200m i zartim spektakularan spust do jujia (huhuija) kanjonom koji je pod zastitom uneska. dan pre i posle pomenute bajk akcije bavili smo se send bordingom. dan pre smo svakako planirali a dan posle iako smo bili vise u fazonui da cooliramo nismo mogli da ispalimo nase tores japance koje smo tu ponovo sreli a oni onda ostali dan duze da bi sa nama bordovali....

naime japance iz bloga u toresu, kejtu i aju, sreli smo jos prvog dana na turi u valle de lunu. to je tura koju organizuje svaka agencija i sve krecu u isto vreme, u 15h provozaju svoje turiste u mini busu po okolnim brdima, svi vode na isto mesto (pa smo tako sreli kejtu i aju u susednoj turi), pokazuju im valle de muerte (dead valley) sa istog vidikovca (i tu smo sreli japance) pokazuju dine na kojima cemo se valjati u pesku sledecih dana, i onda za kraj vode na najvecu, great dune, veliko prelepo peshcano brdo i tu ostave turiste da se na dinu popnu, posebno utabanom stazom, nista sa strane, ako krenes van puta mogu da te kazne sa 400dolara !!?? sa vrha je spektakularan zalazak sunca, sta drugo nego popularni sanset! dina je zaista divna a sve ostalo manje vise moze covek i sam da odradi ako sedne na biciklo ili se uputi na malo ozbiljnije pesacenje. problem u turi je sto je sve na desetak minuta jedno od drugog a i od san pedra (osim dine, povratak odande je nekih dvadesetak) a ti se vozas u shtruckavom mini busu po ocajno neprijatnom terenu, gari ti prica neke price, ne dovoljno zanimljive da nam zaokupe paznju...jos je nasa tura ukljucila neku setnju kroz neke pecine u moon valley-u (meseceva dolina), kao poboljsane, ali ni to nije bilo narocito zanimljivo... i tu su turisticke agencije zavrsile karijeru kod nas!

a tu, na vrhu dine, gde se gleda zalazak, sreli smo gomilu slovenaca i...ponovo japance...xexexe, slikali se sa njima i razmenili mejlove...da bi ih ponovo sreli u gradu to vece kako se spremaju da sutra osvoje jedan od vulkana. aja se napalila, mora ona...odmah nam je bilo cudno kako ce, pa tu su tek drugi, aj sutra treci dan, kao i mi....ali ko ce ih znati, japanci su to...mi cemo na send bording pa se vidimo u 8 uvece ispred naseg, a i njihovog (sve je to tu, blizu) hostela, pa cemo da pijemo pisco i druzimo se.

mi smo na nasem send bordingu zaista uzivali, lepo vreme, toplo, ali ne i pretoplo, prelepi predeli oko nas i zanimljiv sport. nema guzve, kada smo dosli bili smo jedini. dodushe daske nas bas ne slusaju, kasnije ce nam neki lokalni instruktori pojasniti da su nase daske, te plasticne sto smo iznajmili, za sneg a da su za pesak bolje te drvene sto ih oni valjaju....probacemo mi i te dva dana posle sa japancima...ma sve je to isto kada nemas pojma! xexexe ali nismo bili tako losi....ici cemo opet, dobra a jeftina zajebancija, juhuuu!!! bolja od svake ture.

uvece u 8h sreli se mi sa japancima, aja se umotala u neko cebence. jeste 'ladno uvece u san pedru, ali ne sad bas....kaze gore na 5000mnv dokle ih je dovezao dzip je -30! popela se onako tvrdoglava i uporna (ona koja je u 6h isla da slika tores) samo 100m, i nije mogla dalje. kejta je kaze dishuci duboko i krecuci se polako napredovao dobro, ali se i on (kao i jos jedan preostali turista) vratio jer je postalo opasno klizavo, odron kamenja, strmo, bojao se da ide dalje.....niko se nije popeo. lokalna agencija je zaradila na tri turiste 250 dolara a dala im je nista. malo prevoza do 5000mnv. kazu da ih je opasno bolela glava da je bas bilo naporno....uz pricu i pisco opustili se i mi i japanci...ali nas je sutradan cekao nas uspon a njih....pa planirali su send bording, pa prekosutra dalje a mi smo ih pozvali da ako im se send bording dopadne kao nama, ostanu pa da idemo zajedno jos jednom....a da se svakako nadjemo sutra opet u 8 na istom mestu...mi sutradan nismo imali glavobolje, ipak smo se penjali polako i na manje visine, a nismo ih imali ni na putu u saltu, iako nas je bus popeo brzo na 5000m, tako da izgleda da smo se solidno aklimatizovali, i da to zaista nesto znaci. uvece smo ponovo piscarili sa japancima, koji su taj dan isli u muzej a sendbording ostavili da idu sa nama....

i tako smo se poslednjeg dana naseg boravka druzili sa kejtom i ajom na sendbordingu, po vetru i suncu, u pesku kao deca valjali smo se kada nas brzina ponese.

pogled na vulkan, stazu kojom smo se juce peli, pogled na okolne stene i peshcana brda toga su dana ulepsavali oblaci, a za kraj dana na povratku iz mrtve doline, na putu ka selu, sunset je bio i bolji nego sa dina. dosli smo i do sela, a nebo je jos bilo oblacno i crveno...

sutradan smo putovali u saltu gde smo prenocili u nedostatku nocnih autobusa u nasem pravcu, kupili kartu za puerto iguazu, otisli na veceru, prosetali saltom, simpatican grad na prvi pogled. pola sata pre podneva krenuo nam je autobus za iguazu u koji smo stigli narednog dana 2 sata posle podneva. kako je bilo tamo, vec sam vam nagovestila u prethodnom blogu a u iducem cete dobiti nesto slika i detalja.

do tada, puno pozdrava.

pacifik

U trenutku kada pocinje ovaj blog vec sam duboko impresionirana iguazu vodopadima. stvarno ne znam koja ce atrakcija poneti ime naj: perito glecer, mocan ali statichan i tih (ako se izuzmu lomovi ledenih santi svakih 15 minuta), ili bucan i vrlo pokretljiv, mocan naravno, iguazu vodopad? ali da bih dosla do njega moram prvo da vam ispricam kako je bilo na obali jos jednog chuda, najveceg od svih okeana pacifika.

bili smo u dva chileanska grada na pacifiku, valparaisu i ikikeu....sve zajedno 5 noci, 6 dana (+24 sata u busu), a onda smo se uputili sa vode u pustinju, najsuvlju od svih pustinja atakamu koju cemo opisati u sledecem blogu. tek onda dolaze iguazu falls odakle odlazimo u bsas i konacno zavrsavamo nase putesestvije, za ovaj put.

valparaiso

mesto na sat i po od santijaga, obicno je samo jednodnevna tura is chileanske prestonice, simpatichno slikovito mesto, raj za turiste, vise leti pretpostavljam. mi posto nismo hteli da ostajemo kod charlsa u njegovoj brlogani otisli smo u valpariso na dva dana. smestili smo se u prostranu dvokrevetnu sobu blizu stajbne za 10 dolara pp kod nekih babe i dede koji su jedva docekali goste, za nas good deal: blizu stajbna za dalje, velika soba da se dobro rasirimo, upotreba solidne kuhinje, dobar pogled na okolna brda i ulicu koja vodi u ne previse udaljen centar...odmah se vidi da je grad, kao i vecina chileanskih primorskih gradova (mislim koje smo videli, dakle arenas i natales) sharen i simpatican. valpariso ima neki shmek, mene je odmah dobio...
dva dana tamo, osim sto smo se odmarali bazali smo brdskim ulicama, slikali zanimljive kuce i ulice i pili dobro chileansko vino core sur. prvo shiraz a posle caberner. shiraz zbog nortona koji nam je ostavio jak i dobar utisak, a za ovaj drugi nam je prodavacica u fensi radnji rekla da je pravo chileansko vino. po ceni od 10 dolara po flashi, mi smo lepo na ulici pili vrhunska vina...bar bi ih tako okarakterisali da vam ih nude u kafani za nekih 50-tak...
prvi dan smo izasli napolje posle rucka pripremljanog u hostelskoj kuhinji i uputili se ka cerru (brdu) concepcion, turistickoj centralnoj atrakciji chacabuco ulicom, paralelnom sa obalom, koja vam, da ovde odmah kazem, u gradu uopste nije dostupna. obala je rezervisana za luku i lokalni "metro", vise neki voz koji ce mozda jednog dana i prerasti u metro da poveze valparaiso sa obliznjim, takodje velikom mestom vina der mar. obalu pacifika dotaci cemo tek u ikikeu, dva dana kasnije, posto nas je silno mrzelo da izlazimo iz valaparaisa i domognemo se neke od obliznjih plaza. uspon na pomenuto brdo vodi krivudavim ulicama u koje se ulivaju sporedne manje ulice, strme od gore, uglavnom kao neke reke sa brda. na vrhu crkve, jedna, druga, pasazi atkinson, gervasoni, dimalow, yugoslavia (da da dobro citate) sa pogledom na luku, okolna brda i grad....
u jednoj od ulica naisli smo na pomenutu fensi radnju sa vinima, odabrali core sur shiraz (sa slike pogoditi zasto smo birali bas tu marku, za vrstu sam objasnila) i posle sunseta na miradoru (vidikovac) dimalow vece proveli na klupi u paseo yugoslavia uzivajuci dobrom ukusu cora zacinjenim crnom argentinskom cokoladom, lakim tonovima sa gitare nekog cudnog svestenog lica koji je sa svojim prijateljem pevao na susednoj klupi...

sutradan smo krenuli malo ranije, uputili se nekim drugim putem uzbrdo i negde na pola shvatili da smo na nekom drugom brdu. na njegovom vrhu pronasli smo stari napusten zatvor pretvoren u delom u ateljee lokalnih umetnika delom ostavljen onakvim kakav je bio. na zidovima murali, grafiti, dvoriste sa fudbalskim terenom, tu su i neki muzej i kafic...malo smo ga obisli a zatim potrazili vezu ovog brda sa jucerasnjim. uspesno smo se domogli nase fensi radnje sa vinom, uzeli carberne i seli na klupu u atkinsona gde smo odgledali jos jedan u nizu spektakularnih sunsetova...za kraj veceri supermarket, pripreme za sutrasnji put celodnevni i celonocni put u ikike (~1800km ~24h) pricu o iquique-u prepusticu milisavu koji je bio inicijator posete istom kako zbog njegovih okolnih atrakcija humberstona i cerro unitasa tako i zbog ocekivano toplije severnije klime (ne zaboravljate, zar ne, da smo na juznoj zemljinoj polulopti gde je trenutno godisnje doba zima i gde je klima juznije ostrija a severnije bliza ekvatoru pa time i blaza...). ja sam volela plaze ikikea iako nije bilo bas vreme za kupanje koje sa spomenutim atrakcijama cine put u ikike isplativim. ma kada cujete da se zove ikike, sasvim vam je dovoljno da pozelite da tamo odete....

ja vas pozdravljam i javljam se ponovo u blogu o san pedru.

iquique

U tropskom pojasu, na 20 stepenu juzne geografske sirine Iquequi (Ikike) je bio najsevernija tacka nase putanje po Argentini i Cileu. Zasto smo se nasli u Ikikeu ? Delom jer smo svakako nameravali da odemo u San Pedro (kike je neznatno (za ove destinacije od uglavnom 20-30h voznje busom) skretanje sa puta), a sam grad i okolina nude "pricu"- bitan deo istorije Chilea koji moze da se vidi. Sam grad je izazvao odredjena neslaganja izmedju mene i Bube, koja ga je sve vreme nazivala selendrom, ne zbog njegove velicine, vec zbog ulica u unutrasnjem (ne priobalnom) delu grada i pijacne atmosvere na njima. Ikike je kao bubuljicavo lice sa lepim ocima,nosem i ustima.

Bas kako se navodi u turistickom vodicu (Rough Guide, za Chile nismo imali legendarni LP), Ikike je dramaticlly situated izmedju okeana i svega kilimetar i po - dva, udaljenog planinskog masiva koji ga odvaja od pravih pustinjskog predela. Grad izlazi na dve kilometrima duge i bar stotinak metara siroke pescane plaze. Plaze prati bulevar duz koga ima desetak dvadesetospratnica, mali Rio. Sto se vise udaljavate od obale slika se menja, prizemne kuce neugledne spoljasnosti (mada se ispostavilo prilicno fotogenicne), dvosprstnice oronulih fasada, uske ulice, tezak vazduh. Ovu sliku povremeno menjaju drvene kuce jarkih boja, centralni trg i nekada glavna ulica sa restauriranim drvenim vilama koje poticu iz perioda kada je Ikike postao grad.

Istorijski lomovi uticali su da grad izgleda ovako saroliko-neujednaceno. Ikike je do pre nesto vise od stotinu godina bio Peruanski grad, vise selo. U poslednjoj cetvrtini 19 veka, u pustinji Atakami pocela je eksploatacija nitrata koji se koristi kao djubrivo, takozvani nitratni bum. Uskoro oko raspodele plena pocinje rat izmedju Chilea i Bolivije u koji se ukljucuje i Peru na strani Bolivije. Takozvani rat za Pacifik. Rezultat rata je da je Bolivija ostala bez izlaza na more, a Peru bez dobrog dela obale. Cile se prosirio na sever citavih 900 km i prigrabio sve zalihe nitrata u Atakami. Stvorili su se stabilni uslovi za industrijsku revoluciju, a poznata cileanska salitra postala je glavni izvozni proizvod Chilea. Industrijska elita, koju uglavnom cine Englezi pomera se ka severu, a Ikike postaje prestonica nitratnog buma i po izvestajima putopisaca iz tog vremena hedonizma. Govorilo se da je u Ikekeu tada bilo ispijano vise sampanjca nego u bilo kom gradu na svetu. Prugom koja je povezivala Ikike i 100 km udaljenu Pisaku nocu su prolazili vozovi na kojima su se odvijale zurke, sa gomilom hrane pica i posluge. Zurke na vozu u potpuno goloj pustinji doz obale okeana...Iz tog vremena poticu mnogobrojne drvene palate duz pomenute ulice koja drasticno odudara od ostalog dela grada. Kapitulacija Nemacke posle prvog svetskog rata donela je prvi udarac nitratnim baronima. Pobednice su nametnule teske restrikcije porazenoj Nemackoj koja je bila glavni uvoznik chileanskog djubriva, a zatim su se Nemci snasli i pronasli jeftin postupak sintetickog dobijanja djubriva sto je bio konacni kraj zlatnog doba istorije Ikikea. Grad je morao da se preojentise na ono sto ima, a to je okean. Industrija ribljeg mesa danas je vodeca u Ikikeu, a otud i malo neprijatan miris kao i novi izgled grada. Turizam takodje obecava svetlu buducnost. Obala se sredjuje, talsi Pacifika pruzaju odlicne uslove za jahanje na njima, a obliznje litice za paraglajding po cemu je grad vec poznat.
Nadam se nisam previse udavio sa istorijskim podacima. Mislim da su bitni da bih nekome priblizio grad koji je za mene imao smeka, a za Bubsa ne.
Iza brda

Krenuli smo u iznajmljenom hjundajiu, 36 dolara za dan plus benzin. Cilj, Humberston i Santa Laura gradovi duhova, napuseni industrijski gradavi iz vremena nitratnog buma. Nalaze se pored rudnika, na platou u pustinji neposredno iznad Ikikea na 1200 m nadmorske visine.

Od Santa Laure nije previse ostalo osim impozantnog kostura nekadasnje fabrike koji se uzdize nad pustinjom. Humberston je gotovo u potpunosti ocuvan, posebno grad u kome su ziveli radnici. Ulice sa stubovima od elektricne mreze, pozoriste, crkva ...Zavirili smo u kuce, redovi identicnih kuca sa terasama ispred ulaza, dve velike sobe i kupatilo, slicno danasnjim dvosobnim stanovima. Da ubace krevete na sprat, prikljuce opet vodu i struju konfor dostojan danasnjih hostela, od nekih mozda i bolje. Kao da se nalazite u nekom holivudskom studiju, scenografija spremna za snimanje socijalne drame iz perioda industrijske revolucije. Mastanje prekida tango koji se cuje sa razglasa okacenog duz centralnog gradskog trga. Odlicna muzicka podloga za turisticki film koji Ljubica snima svojim novim Cannon digitalcem.
Osamuceni od praznine i sunca odlazimo dalje, sledeci sajt Gigant iz Atakame, najveci svetski geoglif (slike na padinama brde, kojima Juzna Amerika obiluje). Do Giganta imamo jos pedesetak kilometara, u kolima postaje toplo. Plato iznad Ikikea je za razliku od grada neuporedivo topliji, nema oblaka, sigurno preko 25 stepeni.Magla (neprijatna magla sa okeana koju sam spomenuo u proslom blogu) i oblaci koji dolaze sa okeana ostaju zakaceni za brda iznad grada, i kada ih predjete nebo postaje cisto i bez oblaka. Put prolazi kroz predele gde nema nicega osim kamena i peska. Skrecemo sa glavnog puta. Jos desetak kilometara do brda Unitas na kome se nalazi Gigant, sam, izdvojen od ostalih geoglifa kojih u okolini ima jos dosta, ali su uglavnom grupisani. Pustinja pored puta odjednom postaje posuta crnim kamenjem, totalno bezivotni predeo. Znak, silazimo sa puta i prasnjavim kolskim putem kroz njive crnog kamena polako dolazimo do brda koje je takodje posuto kamenjem. Malo smo se vrteli oko brda. U vodicu pise da je Gigant na juznoj strani brda, a on je vise na zapadnoj strani. Kakav bi to gigant bio kada ne bismo uspeli da ga nadjemo u sred pustinje?
Nastao uklanjanjem kamenja sa povrsine brda, tako da cistine jasno ocrtavaju covekoliko bice, bukvalno u sred nicega. Visok ili dugacak 86 m, ostavljen kao poruka ili samo umetnicki izraz zelja da se ostavi trag. Nastao prostim pomeranjem kamena -ciscenjem terena, jednostavno. Impresivan je, nagoni na razmisljanje i filozofiranje, ali neka to ostane za licnu upotrebu.

Bio je to u svakom slucaju jedan neobican dan u pustinji, ispunjen duhovima i potragom za geoglifom koji mozda jeste duh ili nosi duh naroda-pojedinca koji ga je stvorio od peska i kamena. Krenuli smo nazad, spustili se kroz oblake, vratili se u Ikike obavijen maglom koja dolazi sa okeana.