pacifik

U trenutku kada pocinje ovaj blog vec sam duboko impresionirana iguazu vodopadima. stvarno ne znam koja ce atrakcija poneti ime naj: perito glecer, mocan ali statichan i tih (ako se izuzmu lomovi ledenih santi svakih 15 minuta), ili bucan i vrlo pokretljiv, mocan naravno, iguazu vodopad? ali da bih dosla do njega moram prvo da vam ispricam kako je bilo na obali jos jednog chuda, najveceg od svih okeana pacifika.

bili smo u dva chileanska grada na pacifiku, valparaisu i ikikeu....sve zajedno 5 noci, 6 dana (+24 sata u busu), a onda smo se uputili sa vode u pustinju, najsuvlju od svih pustinja atakamu koju cemo opisati u sledecem blogu. tek onda dolaze iguazu falls odakle odlazimo u bsas i konacno zavrsavamo nase putesestvije, za ovaj put.

valparaiso

mesto na sat i po od santijaga, obicno je samo jednodnevna tura is chileanske prestonice, simpatichno slikovito mesto, raj za turiste, vise leti pretpostavljam. mi posto nismo hteli da ostajemo kod charlsa u njegovoj brlogani otisli smo u valpariso na dva dana. smestili smo se u prostranu dvokrevetnu sobu blizu stajbne za 10 dolara pp kod nekih babe i dede koji su jedva docekali goste, za nas good deal: blizu stajbna za dalje, velika soba da se dobro rasirimo, upotreba solidne kuhinje, dobar pogled na okolna brda i ulicu koja vodi u ne previse udaljen centar...odmah se vidi da je grad, kao i vecina chileanskih primorskih gradova (mislim koje smo videli, dakle arenas i natales) sharen i simpatican. valpariso ima neki shmek, mene je odmah dobio...
dva dana tamo, osim sto smo se odmarali bazali smo brdskim ulicama, slikali zanimljive kuce i ulice i pili dobro chileansko vino core sur. prvo shiraz a posle caberner. shiraz zbog nortona koji nam je ostavio jak i dobar utisak, a za ovaj drugi nam je prodavacica u fensi radnji rekla da je pravo chileansko vino. po ceni od 10 dolara po flashi, mi smo lepo na ulici pili vrhunska vina...bar bi ih tako okarakterisali da vam ih nude u kafani za nekih 50-tak...
prvi dan smo izasli napolje posle rucka pripremljanog u hostelskoj kuhinji i uputili se ka cerru (brdu) concepcion, turistickoj centralnoj atrakciji chacabuco ulicom, paralelnom sa obalom, koja vam, da ovde odmah kazem, u gradu uopste nije dostupna. obala je rezervisana za luku i lokalni "metro", vise neki voz koji ce mozda jednog dana i prerasti u metro da poveze valparaiso sa obliznjim, takodje velikom mestom vina der mar. obalu pacifika dotaci cemo tek u ikikeu, dva dana kasnije, posto nas je silno mrzelo da izlazimo iz valaparaisa i domognemo se neke od obliznjih plaza. uspon na pomenuto brdo vodi krivudavim ulicama u koje se ulivaju sporedne manje ulice, strme od gore, uglavnom kao neke reke sa brda. na vrhu crkve, jedna, druga, pasazi atkinson, gervasoni, dimalow, yugoslavia (da da dobro citate) sa pogledom na luku, okolna brda i grad....
u jednoj od ulica naisli smo na pomenutu fensi radnju sa vinima, odabrali core sur shiraz (sa slike pogoditi zasto smo birali bas tu marku, za vrstu sam objasnila) i posle sunseta na miradoru (vidikovac) dimalow vece proveli na klupi u paseo yugoslavia uzivajuci dobrom ukusu cora zacinjenim crnom argentinskom cokoladom, lakim tonovima sa gitare nekog cudnog svestenog lica koji je sa svojim prijateljem pevao na susednoj klupi...

sutradan smo krenuli malo ranije, uputili se nekim drugim putem uzbrdo i negde na pola shvatili da smo na nekom drugom brdu. na njegovom vrhu pronasli smo stari napusten zatvor pretvoren u delom u ateljee lokalnih umetnika delom ostavljen onakvim kakav je bio. na zidovima murali, grafiti, dvoriste sa fudbalskim terenom, tu su i neki muzej i kafic...malo smo ga obisli a zatim potrazili vezu ovog brda sa jucerasnjim. uspesno smo se domogli nase fensi radnje sa vinom, uzeli carberne i seli na klupu u atkinsona gde smo odgledali jos jedan u nizu spektakularnih sunsetova...za kraj veceri supermarket, pripreme za sutrasnji put celodnevni i celonocni put u ikike (~1800km ~24h) pricu o iquique-u prepusticu milisavu koji je bio inicijator posete istom kako zbog njegovih okolnih atrakcija humberstona i cerro unitasa tako i zbog ocekivano toplije severnije klime (ne zaboravljate, zar ne, da smo na juznoj zemljinoj polulopti gde je trenutno godisnje doba zima i gde je klima juznije ostrija a severnije bliza ekvatoru pa time i blaza...). ja sam volela plaze ikikea iako nije bilo bas vreme za kupanje koje sa spomenutim atrakcijama cine put u ikike isplativim. ma kada cujete da se zove ikike, sasvim vam je dovoljno da pozelite da tamo odete....

ja vas pozdravljam i javljam se ponovo u blogu o san pedru.

iquique

U tropskom pojasu, na 20 stepenu juzne geografske sirine Iquequi (Ikike) je bio najsevernija tacka nase putanje po Argentini i Cileu. Zasto smo se nasli u Ikikeu ? Delom jer smo svakako nameravali da odemo u San Pedro (kike je neznatno (za ove destinacije od uglavnom 20-30h voznje busom) skretanje sa puta), a sam grad i okolina nude "pricu"- bitan deo istorije Chilea koji moze da se vidi. Sam grad je izazvao odredjena neslaganja izmedju mene i Bube, koja ga je sve vreme nazivala selendrom, ne zbog njegove velicine, vec zbog ulica u unutrasnjem (ne priobalnom) delu grada i pijacne atmosvere na njima. Ikike je kao bubuljicavo lice sa lepim ocima,nosem i ustima.

Bas kako se navodi u turistickom vodicu (Rough Guide, za Chile nismo imali legendarni LP), Ikike je dramaticlly situated izmedju okeana i svega kilimetar i po - dva, udaljenog planinskog masiva koji ga odvaja od pravih pustinjskog predela. Grad izlazi na dve kilometrima duge i bar stotinak metara siroke pescane plaze. Plaze prati bulevar duz koga ima desetak dvadesetospratnica, mali Rio. Sto se vise udaljavate od obale slika se menja, prizemne kuce neugledne spoljasnosti (mada se ispostavilo prilicno fotogenicne), dvosprstnice oronulih fasada, uske ulice, tezak vazduh. Ovu sliku povremeno menjaju drvene kuce jarkih boja, centralni trg i nekada glavna ulica sa restauriranim drvenim vilama koje poticu iz perioda kada je Ikike postao grad.

Istorijski lomovi uticali su da grad izgleda ovako saroliko-neujednaceno. Ikike je do pre nesto vise od stotinu godina bio Peruanski grad, vise selo. U poslednjoj cetvrtini 19 veka, u pustinji Atakami pocela je eksploatacija nitrata koji se koristi kao djubrivo, takozvani nitratni bum. Uskoro oko raspodele plena pocinje rat izmedju Chilea i Bolivije u koji se ukljucuje i Peru na strani Bolivije. Takozvani rat za Pacifik. Rezultat rata je da je Bolivija ostala bez izlaza na more, a Peru bez dobrog dela obale. Cile se prosirio na sever citavih 900 km i prigrabio sve zalihe nitrata u Atakami. Stvorili su se stabilni uslovi za industrijsku revoluciju, a poznata cileanska salitra postala je glavni izvozni proizvod Chilea. Industrijska elita, koju uglavnom cine Englezi pomera se ka severu, a Ikike postaje prestonica nitratnog buma i po izvestajima putopisaca iz tog vremena hedonizma. Govorilo se da je u Ikekeu tada bilo ispijano vise sampanjca nego u bilo kom gradu na svetu. Prugom koja je povezivala Ikike i 100 km udaljenu Pisaku nocu su prolazili vozovi na kojima su se odvijale zurke, sa gomilom hrane pica i posluge. Zurke na vozu u potpuno goloj pustinji doz obale okeana...Iz tog vremena poticu mnogobrojne drvene palate duz pomenute ulice koja drasticno odudara od ostalog dela grada. Kapitulacija Nemacke posle prvog svetskog rata donela je prvi udarac nitratnim baronima. Pobednice su nametnule teske restrikcije porazenoj Nemackoj koja je bila glavni uvoznik chileanskog djubriva, a zatim su se Nemci snasli i pronasli jeftin postupak sintetickog dobijanja djubriva sto je bio konacni kraj zlatnog doba istorije Ikikea. Grad je morao da se preojentise na ono sto ima, a to je okean. Industrija ribljeg mesa danas je vodeca u Ikikeu, a otud i malo neprijatan miris kao i novi izgled grada. Turizam takodje obecava svetlu buducnost. Obala se sredjuje, talsi Pacifika pruzaju odlicne uslove za jahanje na njima, a obliznje litice za paraglajding po cemu je grad vec poznat.
Nadam se nisam previse udavio sa istorijskim podacima. Mislim da su bitni da bih nekome priblizio grad koji je za mene imao smeka, a za Bubsa ne.
Iza brda

Krenuli smo u iznajmljenom hjundajiu, 36 dolara za dan plus benzin. Cilj, Humberston i Santa Laura gradovi duhova, napuseni industrijski gradavi iz vremena nitratnog buma. Nalaze se pored rudnika, na platou u pustinji neposredno iznad Ikikea na 1200 m nadmorske visine.

Od Santa Laure nije previse ostalo osim impozantnog kostura nekadasnje fabrike koji se uzdize nad pustinjom. Humberston je gotovo u potpunosti ocuvan, posebno grad u kome su ziveli radnici. Ulice sa stubovima od elektricne mreze, pozoriste, crkva ...Zavirili smo u kuce, redovi identicnih kuca sa terasama ispred ulaza, dve velike sobe i kupatilo, slicno danasnjim dvosobnim stanovima. Da ubace krevete na sprat, prikljuce opet vodu i struju konfor dostojan danasnjih hostela, od nekih mozda i bolje. Kao da se nalazite u nekom holivudskom studiju, scenografija spremna za snimanje socijalne drame iz perioda industrijske revolucije. Mastanje prekida tango koji se cuje sa razglasa okacenog duz centralnog gradskog trga. Odlicna muzicka podloga za turisticki film koji Ljubica snima svojim novim Cannon digitalcem.
Osamuceni od praznine i sunca odlazimo dalje, sledeci sajt Gigant iz Atakame, najveci svetski geoglif (slike na padinama brde, kojima Juzna Amerika obiluje). Do Giganta imamo jos pedesetak kilometara, u kolima postaje toplo. Plato iznad Ikikea je za razliku od grada neuporedivo topliji, nema oblaka, sigurno preko 25 stepeni.Magla (neprijatna magla sa okeana koju sam spomenuo u proslom blogu) i oblaci koji dolaze sa okeana ostaju zakaceni za brda iznad grada, i kada ih predjete nebo postaje cisto i bez oblaka. Put prolazi kroz predele gde nema nicega osim kamena i peska. Skrecemo sa glavnog puta. Jos desetak kilometara do brda Unitas na kome se nalazi Gigant, sam, izdvojen od ostalih geoglifa kojih u okolini ima jos dosta, ali su uglavnom grupisani. Pustinja pored puta odjednom postaje posuta crnim kamenjem, totalno bezivotni predeo. Znak, silazimo sa puta i prasnjavim kolskim putem kroz njive crnog kamena polako dolazimo do brda koje je takodje posuto kamenjem. Malo smo se vrteli oko brda. U vodicu pise da je Gigant na juznoj strani brda, a on je vise na zapadnoj strani. Kakav bi to gigant bio kada ne bismo uspeli da ga nadjemo u sred pustinje?
Nastao uklanjanjem kamenja sa povrsine brda, tako da cistine jasno ocrtavaju covekoliko bice, bukvalno u sred nicega. Visok ili dugacak 86 m, ostavljen kao poruka ili samo umetnicki izraz zelja da se ostavi trag. Nastao prostim pomeranjem kamena -ciscenjem terena, jednostavno. Impresivan je, nagoni na razmisljanje i filozofiranje, ali neka to ostane za licnu upotrebu.

Bio je to u svakom slucaju jedan neobican dan u pustinji, ispunjen duhovima i potragom za geoglifom koji mozda jeste duh ili nosi duh naroda-pojedinca koji ga je stvorio od peska i kamena. Krenuli smo nazad, spustili se kroz oblake, vratili se u Ikike obavijen maglom koja dolazi sa okeana.