Sa druge strane Anda

Pri transportu izmedju Mendoze i Santijaga prekrsili smo zlatno pravilo o prva tri reda u autobusu, takozvani mrtvacki redovi (ovo se posebno odnosi na turske autobuse). Kupili smo kartu za prva dva sedista, i to na spratu, tako da nas je od stakla delio svega metar- metar i po i naglo koconje vozaca koji se nalazio ispod nas. Brojna naprsnuca na staklu upozoravala su i pomalo plasila, ali nismo mogli da odolimo, prelazili smo ande u neposrednoj blizini Akonkagve i hteli smo makar pogled iz prvih redova.
Koliko god je za nas ovo bila uzbudljiva i zeljno ocekivana tura za kompanije ona je ocigledno rutina, karta deset dolara i svega cetiri putnika u busu (sve kompanije imaju dva polaska dnevno). Cime se kompenzuje ova ocigledna neisplativost nismo skontali?

Sa Argentinske strane put se laganu penje, prateci tok reke Mendoza koja sa Anda donosi zivot gradu i okolnim vinogradima. Krajolik je pust ali je stenje raznobojno, na momente predeli oblikovani vodenim bujicama dramaticni. Posle dva sata lagano penjanje nas je ipak dovelo dobro preko 2000m nadmorske visine i uskoro se ispred nas ukazao masiv u kome bi trebao da se nalazi i najvisi vrh Amerike. U jednom momentu pored puta ugledali smo znak koji je ukazivao da se odatle moze videti Akonkagva, Ljubica je bila brza i uspela u tih desetak sekundi da snimi vrh. Mislim da je pravi, posto nam je jedan amer koga smo sreli u Santijagu, a koji je na tom mestu bio sa nekom turom pozitivno ocenio snimak. Nastavili smo penjanje i presli tri hiljade metara, jeste da je sa busom ali za nas je to bio visinski rekord. Put je bio cist, malo snega sa strane visoki stapovi obojeni u jarke boje i zaledjene bare ukazivale su da moze biti mnogo gore. Maksimalna visina koju smo dostigli 3200m, na toj visini nalazi se i granicni prelaz, gde je argentinski carinik verovatno opijen visinom masi lupao pecate sa datumom 7. maj, mada je bio jun. Naravno da sam ga upozorio na to, a on je u pokusaju da to ispravi prilicno zabrljao i moj i Bubin pasos. Cileanci su nam jos jednom pokazali svoju opsednutost vocem. Izveli su nas iz busa izvadili prtljag iz prtljaznika i propustili ga kroz onu masinu sa x-zracima na kojoj su bile slike precrtanih jabuka, banana, sira i jos nekog voca. Nas kao sirocice postrojili sa rucnom prtljagom ispred nas i izvrsili pregled. Posumnjao sam da je cak i pas sa kojim su carinici usli u bus obucen da nalazi voce umesto droge. Pouceni predhodnim iskustvom-a nismo imali voca, a ja sam u strahu od cileanskih carinika (koji su mi prosli put pretili hapsenjem zbog cetiri jabuke) skoro na silu pojeo cak i sve sendvice koje smo imali (bili su sa sirom). Buba je, naravno, morala malo da prkosi pravilima pa je u termosu prosvercovala mleko(sto je takodje zabranjeno) no kako se termos nalazio u velikom rancu, nekako je proslo.
Sa cileanske strane druga slika. Put se naglo spustao. Sa nase pozicije na "vrhu" busa prilicno jeziva slika puta koji se uvijao i izgledao kao gomila paralelno postavljenih snala. Gomila kamiona koji su se kretali u oba smera (gore-dole, posto se smer levo-desno menjao svakih trista metara) izgladali su kao igraceke. Pri ulasku u krivinu, iz nase pozicije, cinilo se da jedan tocak visi iznad provalije. Ipak smo se spustili, za nas dozivljaj, za vozaca i konduktera i kamiondzije-obican dan. Nastavak spusta mnogo dosadniji sa ociglednom promenom sto se tice vegetacije u odnosu na argentinsku stranu Anda(vecina padavina koju donesu oblaci sa Pcifika zavrsi na cileanskoj strani ili kao sneg na samim vrhovima, argentinska strana dobija jako malo). Ispred samog Santijaga docekala nas je magla, ne bas kao nasa, ovo je neka magla koja dolazi sa okeana, meni manje romantican. Ispostavice se da ce nas ova pojava pratiti skoro svuda u Cileu. Trenutno vas pozdravljam iz San Pedra de Atakame. Ovde magle nema, visoko smo i nismo blizu okeana(ovo je verovatno pdrucje gde Cile ima najvecu sirinu).

U Santijagu metro sljaka i izgleda odlicno, cena nesto vise od pola dolara. Brzo smo se smestili kod Charlsa u njegovom hostelu Sami. Stara, velika, dvospratna kuca koja dobro izgleda, smestana u univerzitetskom delu grada. Charls je vlasnik, recepcionar, cistacica i verovatno sve sto jos treba da bude da bi njegov hostel postojao, pa sad mozete misliti kako to izgleda. Usput, zaposljava likove koji su na putu, daje im smestaj za dzabe, a oni mu kao nesto odrade. Smestaj im je tamo gde nadju mesto da legnu, tako da ih ujutru mozete naci svuda po prostorijama koje nisu predvidjene za spavanje. Nema grejanja, a noci su prilicno hladne, mada kako kaze svedjaninin koga smo sreli u Mendozi i ovde u San Pedru: " U ovoj zemlji (Cileu) nisu culi za grejanje". Mozemo to da potvrdimo.

Brzo smo se ispalili iz Charlsovog brloga (da budem iskren ubedljivo je najjeftiniji, mada i najgori, od svih slicnih mesta: 10 dolara ostala su 15, za dorm naravno), prosetli smo duz glavne arterije Santijaga bulevara O'Higgins (general-junak u borbi za nezavisnost, nazivaju ga ocem nacije) i snimili nekoliko interesantnih kafana-bistroa gde je masa ispijala pivo iz litarskih flasa i klopala nesto izmedju brze i restoranske hrane, najtacnije bi bilo uporediti sa nekadasnjim nasim drzavnim restoranima. Naravno nije nas samo to privuklo. Imali su televizore, a upravo je pocinjala utakmica izmedju Boke i Kokute(Kolumbija), revans polufinala juznoamericke lige sampiona, Copa Libertadores. Prvu tekmu u Kolumbiji dobila je Kokuta 3:1, posto smo se mi nekako vezali za Boku, a gledali smo i prvu tekmu kada smo bili u Kordobi, revans nas je zanimao. Mislili smo da cemo tekmu odgledati u hostelu, ali tamo je neka masa gledala film, ocigledno po stoti put posto su unapred izgovarali tekst koji sledi.

Odabrali smo bolji bistro seli narucili nasu litru, Cileance bas i nije nesto zanimao fudbal pili su svoje pivo jeli i glasno razgovarali. Konobar, stara skola uredna uniforma i leptir masna, iza pulta majstor koji dobro barata nozem, za pultom jedna lokalna faca-institucija (60 godina i stotinak kilograma) u drustvu lika koji je ili dousnik u Pinoceovo vreme ili profesor istorije. Za stolom do nas dvojca koja jako lice jedan na drugoga. Jedan sredovecan, drugi recimo student, komunicirali su sa nama i nuduli nas kikirikijem sa paprikom koji su kupili od jednog, od mnogih prodovca koji su ulazili i nudili razne stvarcice. Smejali su nam se jer su mislili da su nas presli. Kikiriki bi trebalo da je ljut, jeste malo ali nista strasno, no mi smo ih pustili da uzivaju u svojoj maloj prevari (odbili smo sledecu ponudu). Da se vratim na tekmu, Boka je razvalila, 3:0 i plasirala se u finale (u trenutku kada ovo pisem odigrana je i prva utakmica finala protiv brazilskog Gremija, takodje 3:0 za Boku, revans je sutra). Popili smo jos jednu litru pozdravili se sa drugarima, cak su i pozirali za fotku (dousnik se posebno montirao).
U ovom San Pedru problem je naci utikac, u sobi ga naravno nemamo, a masina hoce da se nahrani. Nastavljam da kucam posle dva dana. Boka je vec sampion Juzne Amerike. Mozda smo mi doneli malo srece.....

Za Santijago smo odvojili samo dva dana, prateci preporuke razlicitih vodica koji su nam prosli kroz ruke i putnika koje smo sretali. Komenteri su da nema niste posebno interesantno da se vidi, a skupoca je jos jedan od razloga da se u Santijagu ne zadrzavate previse. Grad ima sirinu, koja vam jasno stavlja do znanja njegovu velicinu ali su sve interesantne lokacije koje bi zanimale prosecne (i ostale turiste) u dometu pesacenja.

Centar grada je Plaza de los Armes, na tom mestu grad je i osnovan. Na trgu klasicna postava, umetnici, zabavljaci, prodavci djindjuva, beskucnici. Okruzuju ga katedrala, stare kitnjaste zgrade i nekoliko modernih (staklo i metal). Cetiri od okolnih ulica koje se ulivaju u trg su pesacke zone. One su ispresecana novim pesackim ulicama, tako da je mreza za pesacenje u centru pokriva prilicnu povrsinu.

Tu su, naravno, kako dolikuje svakoj prestonici, monumentalne zgrade parlamenta, palate pravde, nacionalne biblioteke, predsednicka palata (u proslosti sada sediste vlade) koja nosi poseban znacaj jer je u njoj poginuo (ubijen) cileanski predsednik Salvador Aljende u toku drzavnog udara koji je izvela vojska predvodjena vec pomenutim Pinoceom. Do poslednjeg trenutka iz zagrade je uzivo emitovan radio program u kome se Aljende obracao cileanskom narodu, to je prekinuto bombardovanjem palate i pogibijom predsednika. Aljende je danas neka vrsta simbola otpora, simbola Santijaga, naravno dobar "suvenir". Njegove fotografije vidjali smo sirom Santijaga (mislim, koliko sam imao priliku da vidim da izvan Santijaga tih fotografija i popularnosti nema). Sta je uzrok ovome, kosmopolitizam prestonice ili samo koriscenje globalne populrnosti Salvadora Aljendea, mozda je samo moj utisak pogresan. Umetnici na trgu naravno imaju svoju viziju lika i dela pokojnog predsenika i cesto se moze videti portret Aljendea pored Cegevareinog.

Jedno od interesantnih mesta u Santijagu je svakako Central Marcado. Pijaca na kojoj dominiraju plodovi mora i restorani ciji vas radnici salecu, tako da je poseta pijaci pomalo naporna zbog stalnog odbijanja (sa smeskom) ponuda za rucak u deset sati ujutru. Tezge su inpresivne, razne vrste ribe, hobotnice, a posebno skoljke razlicitih oblika i velicina. Morski jezevi sa otvorenim ljusturama, slika koja podseca na otvorenu lobanju i mozak, pomalo jezivo.
Od jednog zitelja Santijaga dobili smo savet da ne napustamo Cile, a da ne probamo pisko (nacionalno pice od 32-40% alkohola) i skoljke. Ovde u San Pedru sa piskom ide sasvim dobro, skoljke nismo probali. Nismo bili sigurni oko nacina pripreme, mada ja mislim da vecina moze da se jede bez ikakve obrade. Tu bi spisak atrakcija Santijaga mogao da se zakljuci, zaboravio sam da spomenem muzej Chileano de Arte Precolombino. Za muzej se navodi da je najbolji u Cileu. I to smo uprkos nedostatku atrakcija uspeli da propustima (ulaznice nisu preskupe 4 dolara). Mislim da ce nas vecina od vas razumeti.

Nase aktivnosti u dva dana Santijaga bile su vezane i za dva brda, mada je jedno brdo planina (800m). Prvo i manje Santa Lucia je u hodackom dometu, pretvoreno je u park sa fontanom u podnoziju koja je jedan od simbola grada. Penjanje nije suvise naporno, kao Djava ili Kalis, takodje dobar vidikovac da nije one magle koja dolazi sa okeana i koja ce nam prilicno kvariti vidike i raspolozenje u Cileu.

Drugo San Cristobal, nalazi se iznad latinskog kvarta, nesto sto bi trebalo da lici na BsAs Boku, ali ipak nema taj smek. Na brdu je ZOO, u letnjem periodu su dva bazena na vrhu atrakcija, a uvek je atraktivan pogled na grad i okolno vrhove Anda, koji se uzdizu do 5000m. Posto je brdo zavidne visine, a mi ne preterano ludi za penjanjem, odlucili smo se za uspinjacu koja se krece po sinama (imaju ih Zagreb i Budimpesta). Bas kada smo mi krenuli da kupujemo karte stvorila se guzva. U jednom trenutku sam se uplasio da ce se ponoviti Telekabina (ovo ce razumeti samo Dusan i Caka). Na vrhu brda gomila pesaka, trkaca, bajkera, vernika. Na samom vrhu je 22m visoka statua Virgen de la Inmaculada. Ispod svetice ispraznili smo nasu bocu vina, sacekali san set uhvatili uspinjacu na samom polasku na dole i odstali se do crne tacke naseg puta Charlsovog hostela. Pogled, prosudite sami na osnovu nekoliko fotki.

To je sve od Santijaga, ostavili smo muzej, skuplje restorane, skoljke i muvanje van utabanih turistickih staza za drugi put.
Pobegli smo iz hostela Sami ka Pacifiku.