Ptagonija Vol 1

Putovanje napokon pocinje.

Iz Bs.As. polazimo na jug, u Puerto Madryn (u daljem tekstu PM) nasa "vrata" Patagonije. Putovanje do PM traje 20h, bus prolazi kroz nepregledne ravnice obrasle travom, iz osnovno skolske geografije poznate pampase. Put prav dokle pogled doseze, prava Amerika, krda goveda na sve strane, i mada nisu bizoni dodatno pojacavaju dozivljaj. Lagano, kako se Juznoamericki kontinent suzava u pravcu juga put kojim se krecemo sve je blizi obali Atlantika. Prvi put Nacionalna ruta 3 izlazi na Atlansku obalu u Bahia Blan-ki, zatim se uz obalu spusta do kraja kontinetnta na kratko prekida Magelanovim moreuzom i zavrsava se u Ognjenoj Zemlji, u Ushuai-ji najjuznijem gradu na planeti.

Nas PM nalazi se na pola puta od BsAs-a do Ushuai-je, a osim toga kao stanicu na nasem putu preporucila ga je blizina nacionalnog parka poluostrva Valdes cije obale sezonski koriste pingvini, morskih lavovi, morski slonovi i kitovi. Za poluostrvo Valdes vezana je i jedna legenda. Njegov severni deo gledan iz vazduha ima identicne konuture sa ilustracijom boe koja je pojela slona ili sesira u Malom princu. Da ovo nije slucajnost ukazuje podatak da je pisac Malog princa Antoine St- Exupery radio kao pilot u argentinskoj aero posti krajem dvadesetih i pocetkom tridesetih godina proslog veka i prenosio postu iz Cilea u Argentinu leteci iznad Anda i Patagonije.

Stizemo oko 8h, prilicno je hladno iako smo na obali, nedelja je, u gradu gotovo da nema nikoga. Pokusavamo da nadjemo smestaj u nekoliko hostela, ali niko uprkos zvonu nece da otvori svoje kapije ovako "rano". Ovo se ispostavilo kao povoljna okolnost jer smo trazeci sobu dosetali do obale gde nam se posrecilo. Solidna cena i pogled na okean, fotografija sun rise-a snimljena je iz sobe.



PM kao grad ne nudi nista spektakularno, olicenje provincije na obali okeana, druga po velicini ribarska luka u Argentini, ako to nekog zanima. Prosetali smo duz obale i zavrsili u dosta dobro posecenom kafe-restoranu gde je sa televizora odjekivo strastveni latino komentar prvo auto trka, a zatim fudbala. Lokalci su porodicno dolazili na rucak ili pivo. Pravi nedeljni ugodjaj. Narucili smo litru Quilmes-a, argentinskog piva i poceli da pravimo planove za sutra.

Poluostrvo Valdes, relativno je blizu PM, ali u Argentini relativno blizu znaci 100 km, plus 200-300 km voznje oko ostrva prilican napor. Ture koje organizuju lokalne agencije prilicno su skupe, plus ulaz na poluostrvo za dvoje oko 100$. Dodatna otezavajuca okolnost je sto se vreme nase posete poklopilo sa off sezon, odnosno nema kitova i pingina. Kitovi se brckaju u vodama i zalivima oko poluostrva i samog grada u periodu jun-decembar, a kitovi ubice dolaze da bi lovili mladuncad foka na obliznjim plazama. Ovde su kitovi glavna atrakcija, rep kita koji zaranja zastitni je znak grada i nalazi se od razglednica preko kacketa, majci raznoraznih nalepnica cak i na kesicama sampona u nasem hostelu (teska industrija kitovog repa). Kao jedina realna varijanta za obilazak poluostrva ispostavilo se iznajmljivanje automobila za 60$ s tim da sve eventualne stete do 4000 pezosa odnosno 1000 evra placamo mi, a preko tog iznosa osiguranje! Da se ne bi puno igrali sa mogucnoscu da nastavimo nas put, odlucili smo da poluostrvo Valdes i njegove stanovnike necemo videti ovom prilikom.

Naravno postoji i plan B, kolonije morskih lavova mogu su videti na plazama udaljenim 15 km od grada. Prava prilika za zagrevanje pred treking koji nas ceka u Andima.










Naoruzani GPS-om i zeljom da vidimo bar nekog morskog sisara, krenuli smo makadamskim putem preko patagonijske pustare. Nekoliko kilometara pre odredista odlucili smo da skrenemo sa puta, procenili smo da put suvise zaobilazi nas cilj i da bi mogli da skratimo pesacanje, a i malo vezbanja navigacije pomocu GPS-a nije na odmet. Uspeli smo, Argentiska zastava, prazna kucica za prodaju ulaznica ograda koja je vise simbolicna i terasa na steni sa koje se pruza pogled na uvalu u kojoj se izlezavaju morski lavovi. Uspeh! Nekoliko minuta uzivali smo u pogledu i rici lavova.


Onda su sledili dogadjaji koji su doveli do prvog incidenta sa lokalnim stanovnistvom. Prvo se pojavila neka riba u dzipu, posle nje i neki tip koji nas je napao da treba da platimo karte. OK nema problema daj karte i platicemo, vadi on karte iz kola (3$). To ga nije zadovoljilo, insistirao je da kada krenemo nazad moramo da se vratimo putem pored zvanicnog ulaza, to je onaj deo koji smo presekli. Ljubica naravno ni u ludilu nije bila spremna na tako nesto, a ni je nisam video neki jaci razlog za to insistiranje, osim povredjenog ponosa cuvara sto su stranci neopazeno uleteli na njegovu teritoriju. Krenuli smo nazad i naravno preko ledine, tip za nama vice, zvace policiju. Zovi. On kao zove, mi nastavljmo, trci za nama, staje ispred mene i pocinje da urla u nacionalnom zanosu nesto tipa ovo je Argentina, a on je Argentinac i nece moci kako mi hocemo vec kako on kaze. Ja sam malo rasirio ruke i krenuo dalje on se sklonio i nastavio da urla. Uskoro smo izbili na put, ali smo ubrzo ponovo skrenuli na neke okolne puteve, ko zna mozda je stvarno zvao policiju, a mozda je okupio ekipu i krenuo za nama. Opasno je kad povredis latino ponos. Klasican pocetak filmova koji se zavrsavaju nasiljem i proganjanjem neopreznih turista. Nismo bili bas u frci ali ko zna.

Nastupila je oseka pa smo poslednji deo puta do grada presli plazom. Plima i oseka su ovde izrazajne, a posto je priobalje plitko okean se povuce i par stotina metara ostavljajuci iza sebe gomilu morske trave ljustura skoljki mulja i karakteristican jak miris svega toga. Sa prvim sumrakom, lagano vec prilicno umorni usetali smo u grad.


Danas nastavljamo dalje, Ushua-iju je sledeca stanica u koju bi ako sve bude u redu trebali da stignemo sutra uvece. Do tada, pozdrav.